Nataša
Škrbić, je kćerka, Ranka Škrbića, bivšeg ministra, bivšeg ambasadora, aktuelnog
dekana Medicinskog fakulteta i kumailorada Dodika. U tekstu koji je objavio
banjalučki portal “Lola”pokušala je da objasni teret koji nosi kao dijete tako
“slavnog” oca.
Pogođen,
Natašinim “nevoljama”, Njegoš Tomić, nezaposleni sin palog borca, odlučio je da
uputi rekaciju na adresu pomenutog portala. Najljubaznije su odbili da objave
njegovu reakciju.
Podsjećamo
Njegoš Tomić je poznat po višemjesečnom štrajku u banjalučkom parku “Mladen
Stojanović”, zbog teškog materijalnog položaja djece poginulih boraca. Osnivač
je pokreta “Treći blok”
Njegoševu
rekaciju prenosimo u cjelosti, a kao prilog, u nastavku i tekst Nataše Škrbić.
Reakcija
na tekst Nataše Škrbić koji je obajavljen 3. februara na portalu “Lola”.
Dugo
sam razmišljao da li treba da napišem ovo pismo i kako da reagujem, a da
ostanem koliko toliko objektivan.
Kćerka
Ranka Škrbića, Natasa Škrbić obratila se javnosti u namjeri da sebe prikaže kao
osobu koja je postigla neke uspjehe bez uticaja svoga oca.
Inače,
Ranko Škrbić je bio ministar zdravlja u dva mandata, ambasador u Beogradu, sada
je na funkciji dekana Medicinskog fakulteta i ono što je najbitnije kum je
Milorada Dodika. Inače, Natašina sestra je do prije neki dan bila vlasnica
apoteke u Banjaluci, zajedno sa Dodikovom kćerkom. A Dodikova kćerka zajedno sa
Dodikovom snajom je otvorila restoran u Boski. Ta snaja je supruga Dodikovog sina
koji je dobio kredit od 3 miliona maraka.
Malo komplikovano , ali je suština da su oni djeca moćnika.
Nemam
namjeru napadati i vrijeđati Natašu Škrbić, jer je prirodno da u svakom društvu
postoje oni koji nemaju, oni koji imaju srednje i oni koji imaju puno.
Zato
smo i stvarali Republiku Srpsku.
Zaboljela
me činjenica koliko smo kao društvo zaglibili i koliko sebi pojedini daju za
pravo. Nikada nisam čuo za Natašu i za njene problema, niti je iko ikada
prozvao. Prozvan je njen otac koji je uništio zdravstvo, koji je postao sinonim
za korupciju i kriminal. Njen otac koji završenim ljekarima na Medicniskom
fakultetu govori da mora zapošljavati djecu onih čiji su očevi doktori i bitni,
i da za njih nema šanse.
Njen
otac koji se ugradio u sve i jedan kredit za zdravstvo. Poznat po “Koreja 1” , “Koreja
2” i tako dalje.
Da
li se iko pita kako je djeci palih boraca, kako je djeci ratnih vojnih invalida
i demobilisanih boraca, kako je djeci čiji su očevi gradili fabrike i preduzeća
,a koji sada nisu niko i ništa.
Djeca
takvih su ispod crte na konkursima.
Djeca
takvih su Nataša sa daleko ozbiljnijim problemima od tvoga. Iako te ne znam
,poštujem te kao ženu… Ali, Nataša prije nego sto se latiš tastature obiđi
domove zdravlja i Paprikovac, poslušaj šta ljudi kažu za tvog tatu.
I
moli Boga da tvoj tata radi u svom vinogradu, jer da ima pravde obradjivao bi
ga u Foči.
Njegoš Tomić
sin
poginulog borca
TO ŠTO SAM JA NJEGOVA ĆERKA NE
DEFINIŠE MENE
tekst: NATAŠA ŠKRBIĆ
„Šta tebe briga, stari
ti je ministar.“ „Ma šta se ti nerviraš oko škole, tajo će to srediti.“ „Ti se
nerviraš oko posla, pa znaš li čija si?“ „Ma hajde, kao da je problem ako ti je
majka umrla, ipak je daddy ministar.“ „Što se brineš hoćeš momka naći, svaki te
hoće zbog prezimena.“ – su riječi koje sam slušala svakodnevno i na koje
mi se povraćalo iznova i iznova.
Da, jeste moj otac bio
ministar, da, jeste bio i ambasador, jeste, ali to je bio njegov posao i
zanimanje, kao i svako drugo na ovom svijetu. Da, on jeste javna ličnost, i da,
ovaj grad jeste selo, i da, jeste mi se želudac okretao dok sam odrastala i
slušala rečenice koje moj mozak apsolutno nije mogao da razumije.
Pitate se zašto?
Zato što mi je bilo
preko glave da moj uspjeh dodjeljuju mojim roditeljima a ne meni, zato što sam
učila kao sva druga djeca, a možda i više imajući u vidu da mi je otac profesor
koji je svoj fakultet završio sa skoro svim desetkama, zato što sam pažljivo
birala šta ću obući jer jelte šta će narod reći, zato što sam pokušavala biti
neprimjetna i kada to nije bilo moguće, zato što sam svog oca gledala kako mi sprema
kajganu za doručak, usisava, i spava sa mnom dok plačem za prvim ljubavima,
zato što on kada izađe iz Vlade, zavrne rukave, obuče radni kombinezon pa radi
u vinogradu do noći, da, bilo mi je muka što to niko ne vidi, da, bilo mi je
muka što niko ne zna koliko je teško biti dijete javne osobe, da, bilo mi je
muka što niko ne zna kako je njemu bilo odgajati sam dvije ćerke. Da, bilo mi
je muka.
Bilo mi je muka naći
momka jer ko zna da li je taj isti momak sa mnom zbog mene ili zbog tate. Da,
muka mi je što mi je omiljeni Merlinov stih „Da me neko bar na tren voli zbog
mene.“ Da, bilo mi je muka što nisam mogla razbiti čašu u kafani uz isti taj
stih, jer kako će za ime Božije kćerka ministra razbijati čaše. Jer narod će
reći, „Ima se, može se, rasipa se“, ili će reći „Vidi je raspuštenica, nije
odgojena, nekulturna.“ A mene samo boli…
Da, bilo mi je muka
što sam lagala da mi on nije tata dok sam prolazila razne treninge i edukacije.
A što sam lagala? Hah, pa da sebi dokažem da mogu postati najbolji edukator u
svojoj grupi, da dokažem sebi, da ja, Nataša, zbog sebe same mogu biti najbolji
student ili prijatelj. Da, lagala sam…
Da, želudac mi se
prevrtao što nisam mogla ponašati se kao druga djeca, da, muka mi je bilo što
me ne pamte po mojoj pozitivnoj energiji i osmijehu, nego zadnjem dijelu moga
imena, da, muka mi je bilo što sam slušala da sam abortirala, a ja nevina. Da,
muka mi je bilo što dobijem dva iz engleskog u Gimnaziji, a ja engleski bolje
od srpskog pričam, ali šta ćeš, nije profesorica iz iste stranke. Da, muka mi
je što svi misle da uspjeh pada sa neba, da, muka mi je što niko ne zna da su
moji roditelji bili vrhunski đaci, koji su kao i mnogi, počeli od nule, kao
podstanari u sobi od 15 kvadrata.
Da, bilo mi je muka
što ne mogu ušetati u Second Hand Shop i kupiti krpicu za tri marke kao
normalne djevojke, jer reće ljudi vidi ih škrtočine, debili. A meni se samo
majica svidjela… Da, muka mi je što niko ne zna da jaknu koju sam nosila sam
sama zaradila sa svojih 15 godina radeći kao trener vršnjačke edukacije dok su
ostali tinejdžeri ležali u krevetu po čitav vikend. Da, muka mi je, što kad sam
objavila svoju prvu knjigu su rekli može joj se, ćale je u vladi. Da, muka mi
je što se niko od njih nije zapitao mogu li i oni objaviti zbirku pjesama sa 15
godina, da muka mi je bilo što niko ne pomisli da možda samo imam talenat za
pisanje.
Da, muka mi je, što
mene ne gledaju kao mene, da muka mi je što tatu ne gledaju kao tatu već
funkciju. Da, muka mi je što niko ne zna da je on samo otac (i to najbolji),
prijatelj, doktor nauka, strastven vinar, košarkaš; da, muka mi je što niko ne
zna da sa mnom u kući priča na engleskom, da, muka mi je što niko ne zna koliko
se nas dvoje smijemo Mr. Bean-u, da, muka mi je što niko ne zna da mi je on
brisao suze kad je bilo najteže, da, muka mi je što niko ne zna da je i on samo
čovjek.
Da muka mi je, a ja
sam samo jedno normlano dijete.
P.S: Da, muka mi
je što mnogi neće shvatiti poentu ovog teksta, već me popljuvati komentarima,
ali šta ćeš, kako kažu, „Ipak ti je ćale…“
