piše: Miljan Kovač
Prema mišljenju Zorana Adžića,
načelnika opštine Gradiška mi koji smo u ovaj grad „odnekud došli“, ne možemo i
ne smijemo biti ravnopravni sa njim koji je tu rođen. Tako sam razumio njegov jutrošnji pokušaj „monologa“
sa mnom. Da valjam, reče Adžić „ostao bih u svom mjestu“!
To što me je ovaj, kako sam za sebe
voli reći, intelektualac i „master“ Elektrotehnike, usput častio epitetima,
tipa, da sam budala, lud, nekulturan, ovakav onakav, nije vrijedno pomena. Ima
on pravo da o meni misli sta hoće. Mislim i ja o njemu mnogo toga što nije za
priču.
Mene brine nešto mnogo krupnije – smatra li načelnik i da nekoliko hiljada
izbjeglih i raseljenih lica, iz Slavonije, Donjeg Vakufa, Bugojna, Zenice i drugih
mjesta koji su devedesetih došli u Gradišku ne mogu imati prava koja on rođen u
Bereku, kod Gradiške ima?
Smatra li da su hiljade Gradiščana
koji su devedesetih, kao i oni koji svakodnevno napuštaju Gradišku u potrazi za
boljim životom, manje vrijedni od njega koji je tu rođen i „ostao u svom mjestu“!?Lako
je za mene. Ja sam pojedinac koji je u Gradišku došao prije pet godine svojom
voljom, ali šta je sa tim hiljadama ljudi, koji bi da su „išta vljali ostali u svom
mjestu“?
Adžića je naljutilo što ga nisam
pozdravio jutros u jednom Gradiškom kafiću, pa me ljutito pitao što ja njega ne
pozdravljam? Odgovorio sam mu: Mi smo komšije 5 godina pa se ne pozdravljamo, zašto
bi se sada pozdravljali? Nakon što je konstatovao da sam nekulturan, krenuo je sa monologom i salvom uvreda na moj
račun, dok je njegovo društvo uživalo i neki uz glasan smijeh neki uz uvrede
koje ne bih ni ponovio, odobravavali načelnikovu „kulturu“.
Ljudi koji su sjedili sa njim, su
mi do jutros bili nepoznati. Prepoznao sam jedno Ljubimka Čaklja, šefa izbornog
štaba PDP-a Gradiška, pa sam njega kao poznanika pozdravio. Čakalj je pristojan
gospodin i pristojno je ćutao dok je načelnik larmao. Malo me čudi šta radi u tom društvu, ali to je
njegova stvar.
Adžić je u svom „pristojnom“
obraćanju meni rekao i da je strašno to što ja radim, pišući svašta o „poštenim
ljudima“ koji oduvijek žive u Gradišci. Valjda oni koji su otišli iz Gradiške
ili mi koji smo u nju došli ne možemo, po Adžiću, biti pošteni.
Kada je završio svoj monolog,
objasnio sam mu da ja iako sam tek pet godina u Gradišci, više volim ovaj grad
od njega, jer za razliku od njega, ja opštinu Gradiška ni njene građane nisam
oštetio ni za jednu marku. Pitao me zašto ne idem u Trebinje (taj dio mi nije
jasan, pošto nisam iz Trebinja), na šta sam mu odgovorio da imam pravo da živim
gdje hoću. Rekao mi je i da ja o njemu ništa ne znam, na što sam u odgovorio da
to nije istina jer je imao priliku čitati šta sve znam o njemu.
Tada je ljutito napustio svoje
veselo društvance i kafić. Ja sam ostao da pijem svoju kafu u svom društvu, dok
su njegovi prijatelji nastavili sa uvredama na moj račun, a ja ih ignorisao.
Žao mi je što sam zaboravio pitati
Adžića, da li smatra i da bi njegov mentor dr Slavko Dunjić, da je „išta valjao
ostao u svom mjestu“. Pogotovo što su mi Dunjićevi saradnici 2016. javno
obećali da će me proglasiti personom non grata u Gradišci, jer im se nije
sviđalo šta pišem. Ali evo me tu sam, za razliku od mnogih koji su morali
napustiti Gradišku ja u njoj čvrsto stojim zajedno sa svim svojim prijateljima Gradiščanima.
Volim ovaj grad i ove dobre ljude i dijelim s njima dobro i zlo, za informaciju
„pristojnom“ načelniku mapa mog zavičaja je globus, pa ko razumije...
